Pravda za Chelsea!

Šta u kolektivističkom društvu najlakše ujedinjuje ljude? Definitivan odgovor je vrlo teško naći, ali jedan od glavnih kandidata, po mom mišljenju, je mržnja. To se pokazalo i u poslednjih par dana, kada se apsurdno veliki broj ljudi udružio u napadima na stranicu Chelsea Handler sa uvredama i zahtevima za izvinjenje (!?). Naime, povod za ovo je emisija u kojoj je ona, komentarišući koncert Amy Winehouse, napravila i par komentara na račun Srbije, koji su verovatno izazvali veću buru nego bilo šta drugo što je ona uradila od kada se emituje emisija koja ima u proseku 900.000 gledalaca po epizodi. Ali, najzanimljivije je što je taj efekat postignut kod ljudi koji do juče nisu ni čuli za nju. Pa tako, više od 33000 ljudi u ovom trenutku bojkotuje njenu emisiju (koju su inače uredno pratili i željno iščekivali iz nedelje u nedelju), a neke je čak naterala i na aktivizam, te su se svojski potrudili da snime i odgovore joj na uvrede na račun svetog srpskog naroda. Nešto manje eksplicitan odgovor je uputio i ministar odbrane Dragan Šutanovac na svojoj fb stranici.

I tako, za samo dan ili dva, od ljudi koji su smatrali da je postavljanje karikatura Alaha u danskim novinama sasvim u redu i odraz slobodnog govora, te da je film Sacha Baron Cohena, Borat u kojem predstavlja celu naciju Kazahstana na jedan krajnje zanimljiv način, vrlo zabavan film, osetili su se povređeni, uvređeni te zahtevajući izvinjenje počeli da zasipaju stranice popularne komičarke, za čije postojanje do juče nisu znali porukama koje su se kretale od uvreda do pretnji smrću.

Da zanemarimo to što se ovakve vrste emisija mogu svakodnevno viđati širom sveta, da zanemarimo to što John Cleese na BBCu redovno proziva Nemce i Francuze, koji bi verovatno trebali po ovoj logici da pošalju odrede smrti po njega, da zanemarimo i vrhunsko licemerje uživanja u Boratu i Kursadžijama, ali se osećati uvređenim kada to uradi neka tamo Amerikanka, da pređemo i preko toga što jednu od najpopularnijih emisija ovoj grupi ljudi predstavlja Ivan Ivanović i njegove “fore” na račun okolnih naroda i poznatih ličnosti smešni koliko i umiranje od raka.. Ali kako objasniti udruživanje na desetine hiljada ljudi u mržnji prema nečemu prema čemu ne bi imali nikakav moralni prigovor da se radi o bilo kojoj drugoj naciji. Da li ima svrhe objašnjavati njima da ovo nije još jedna zavera svetskih moćnika da se ponizi Srbija? Naravno da nema.

Sam kolektivistički duh koji nacionalisti gaje im to ne dozvoljava. Sama ideja jedinstva jednog naroda, nemogućnost izdvajanja sebe od jednog kolektivnog identiteta ne dozvoljava da se komentari na račun njihove nacije shvate samo kao, u najgorem slučaju, loša šala, već to automatski primaju kao napad ad hominem i osećaju potrebu za reakcijom. I odmah da razjasnim, ne smatram da su svi koji reaguju ovako burno na jedan klasičan vid iskorišćavanja zicera u komediji kao što je korišćenje stereotipa za pravljenje “fazona”, nacionalisti. Ali definitivno i nepobitno je da poseduju jedno, a to je kolektivistički duh koji im ne dozvoljava da svoju ličnost odvoje od “duha nacije”.

Uostalom, Danilo Kiš je to na najbolji način objasnio.

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.

Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.


Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Zamenite Žil sa uobičajenim srpskim imenom, pa pročitajte odlomak još jednom. Možda bude jasnije.

Advertisements

11 Comments

Filed under Uncategorized

Top 11 koncerata u 2010. godini

Da ne pravim neki dug i nepotreban uvod, ovo je lista meni 11 najboljih koncerata ove godine na kojima sam bio. Poredjana je hronološki. Apsolutno je subjektivna. Takođe, nije bilo dovoljno mesta za sve ono što bi trebalo da stane pa će neki dobiti i samo počasno spominjanje.

1. H2O

When it began, for those who don’t know
it didn’t matter how you looked or what you wore to a show
dress codes, FUCK NO! we didn’t care
about the brand of your jeans and all that shit in your hair.

6. maja, SKC Beograd. Pre njih svirali Citizen X (meni generalno smor) i prilično dobar Hitman (hvala im za disk!). Jedna od zanimljivijih stvari što se tiče svirke je da je u Living roomu SKCa gde se održavala bilo zabranjeno pušenje iako zakon neće biti donesen još nekoliko meseci. Naravno, u pitanju je straight – edge bend. Što se same svirke tiče, prepuna energije, gomila šutki i stage divinga. Tačno kako jedan NYHC bend treba da izgleda na bini. Odlično.

2. Guitar gangsters

I never got the hair quite right, I’ve never worn the right clothes,
I’ve never had a mohawk, nor a pierce through my nose,
I never got to look real smart, but I’m sure I’m not the only one with the safety pin through my heart!

31. maj, CK13, Novi Sad. Punk-rock bend sa ostrva, prvi put u Srbiji. Ne previše publike, ali sasvim dovoljno da bude ok atmosfera. Oni raspoloženi i motivisani da sviraju. Pre njih, uvek odlični Red union. Super svirka, vredela cimanja po Novom Sadu i užasne kiše pre i posle koncerta.

3. LCD Soundsystem

And love is a murderer, love is a murderer, 
but if she calls you tonight,
everything is allright..


Petrovaradinska tvrđava, Exit, Novi Sad. Prvi koncert ovog Exita koji smo odgledali, čini mi se. Odmah jedan od najboljih. Tako je to kada se dovede aktuelan izvođač.

4. The Exploited

Sex and violence..
Sex and violence..
Sex and violence!

Petrovaradinska tvrđava, Exit, Novi Sad. Fudbalskim žargonom rečeno, savršeni meteorološki uslovi za igru. Sve se poklopilo, sve je bilo u tom fazonu pa ni koncert nije mogao da omane. Fuckin’ A!

5. Atari teenage riot!

I will be more successful than all those that went before me Because the time is right the, the season is right, you are right, the conditions are right We must go free! now! now is the time!


Petrovaradinska tvrđava, Exit, Novi Sad. Digital hardcore antifa bend iz Nemačke. Ne može da bude loše. Iako su bili rano, muzika je toliko agresivna i napaljujuća da ne možete da ne podivljate.


6. Die Antwoord

I’m a ninja yo, my life is like a video game, I maintain
when I’m in the zone one player, one life on the mic, limited time!
go ninja, go! No fuckin’ around I’m cutting down anyone in my path

Dva puta u malo više od mesec dana. Prvo na Exitu, a posle na Pukkelpopu. Oba puta savršeni. Jedan od onih bendova koji imaju enegergiju pa vas i ne zanima toliko o čemu pričaju (a ovde i ne razumete baš uvek). Na oba koncerta odlični, možda prednost dajem ovom u Belgiji zbog publike i dužeg nastupa.


7. Bad religion

This is just a punk rock song written for the people who can see something’s wrong like ants in a colony we do our share but there’s so many other fuckin’ insects out there

Hasselt, Pukkelpop, Belgija. Nadam se samo da se neću načekati da dođu u Srbiju. Pokidali. Posebna zanimacija su bili crowd surferi koje je obezbedjenje iznosilo napolje. Više od 100 ih je bilo sigurno. Super utisak nije pokvario ni debeli znojavi lik koji mi je slučajno pljunuo na ruku pa se posle izvinjavao.

8. Snow patrol

If I lay here If I just lay here Would you lie with me And just forget the world?

Hasselt, Pukkelpop, Belgija. Kapiram kako se totalno ne uklapa u ostatak liste, ali jednostavno sam morao da ih stavim. Da sam samo njih video, ne bi mi bilo žao puta i novca.

9. White lies

You got blood your hands and I know it’s mine,
I just need more time.
So get off your low, let’s dance like we used to.

SKC, Beograd. Pre koncerta, odlična uvertira, upoznavanje sa članovima benda. Koncert, odličan. I nove i stare stvari, promocija novog albuma i stvari sa prethodnog. Još jednom, aktuelni bendovi objašnjavaju na koncertima što je sasvim i logično.

10. Repetitor

Ja, ja sam visok kao kuća
Ja nemam mnogo stvari, ja nosim sve sa sobom.
Ja nemam mnogo prijatelja..
Ne treba mi niko da mi kaže da me voli
Ne treba mi niko da mi kaže da me voli

3 puta ove godine. Mikser, Exit i Akademija. Sva tri puta sam bio mrtav nakon nastupa što mora da znači da je bio dobar. U top 3 domaćih bendova, bez ikakve dileme.



11. Dubioza kolektiv

Kakav spid,
kakav ex,
bolje gandža,
onda sex!

Dva puta u dve nedelje. Prvo stigao na kraj koncerta u Spensu, a zatim ceo solo nastup u Gunu. Predobro, preenergično. Jedan od onih bendova koji baš teško dosade.

Nimalo lako mi nije bilo da napravim ovu listu. Pre svega jer je bilo tu još materijala za bar ovoliko bendova. HIM u Holandiji. Queens of the Stone age. The Prodigy. Iron Maiden. Placebo x2 (ok, njih baš i ne bih na listu). Yeasayer. Klaxons. Mnogi, mnogi drugi.

Nadam se samo da će 2011. biti dobra koliko i ova. Videćemo.

Cheers!

6 Comments

Filed under Uncategorized

LjuCka prava po Jeremiću Vuku.

Diplomate iz Rusije, Kazahstana, Kolumbije, Tunisa, Saudijske Arabije, Pakistana, Iraka, Irana, Vijetnama, Avganistana, Venecuele, Filipina, Egipta, Sudana, Ukrajine, Kube i Maroka su do juče bile predstavnici zemalja koje su saopštile da neće prisustvovati dodeli Nobelove nagrade za mir. Od juče se ovoj grupi svetskih sila pridružila i Srbija kao jedina država koja pretenduje na ulazak u EU (o članicama da ne govorimo) koja je odbila da prisustvuje dodeli ove nagrade.
Ove godine, nagrada ide u ruke Liju Sjaobou, za koga, ukoliko ovaj blog čitate sa teritorije Kine, ne znate jer cenzura u najmnogoljudnijoj državi sveta to ne dozvoljava. Ipak, ukoliko jeste čuli i pokušali da to proslavite, bili ste uhapšeni od strane kineskih vlasti.

Naravno, angažman Kine da ospori nagradu koju je dobio ovaj borac za ljudska prava za svoju nenasilnu borbu se nije tu zaustavio. Ona je nakon toga nastavila sa jakim diplomatskim pritiscima na ostale države da joj se pridruže u bojkotu dodele Nobelove nagrade za mir za 2011. godinu. Malo država je pokleklo, neke su smatrale da ovakvi pozivi nisu čak ni vredni komentara. Neke su ipak pristale na tako nešto. Među njima je i Srbija.
Zemlja sa ekonomijom koja je trenutno druga na svetu, ipak, nema ni približno dobru poziciju kada su u pitanju ljudska prava i otud i gnev kineskih vlasti kada su za ovu odluku saznali. Naime, Liju Sjaobou je dugogodišnji borac za ljudska prava, učesnik protesta na Tijanamenu 1989. i vodeći autor Charter 8, manifesta koji je potpisalo više od 300 intelektualaca u kojem se zahteva demokratizacija političkog života u Kini, objavljenog na 60togodišnjicu Univerzalne deklaracije ljudskih prava Ujedinjenih nacija. Između ostalog, u ovom manifestu se zahtevaju i takve stvari kao što su sloboda govora i izražavanja, sloboda religije, sloboda udruživanja i odbrana ljudskih prava. Zaista neverovatni zahtevi, zar ne. E, pa za državu koja se hvali svojom ekonomijom, a koju neki ovde vide i glavnog mogućeg ekonomskog partnera, ovi zahtevi su dovoljan razlog za 11 godina dugu zatvorsku kaznu na koju je ovaj čovek 2009. godine i osuđen. Jer, ukoliko niste znali, tražiti osnovna ljudska prava je u ovoj komunističkoj državi napad na državu i njene interese.

Ok, ali kako to konkretno ima veze sa državom Srbijom? E, pa još jednom da ponovimo. Dakle, pored država inače poznatih po demokratskom režimu i poštovanju ljudskih prava kao što su Rusija, Kazahstan, Kolumbija, Tunis, Saudijska Arabija, Pakistan, Irak, Iran, Vijetnam, Avganistan, Venecuela, Filipini, Egipat, Sudan, Ukrajina, Kuba i Maroko, dodelu nagrade ovom čoveku, koji zbog odsluženja kazne neće moći da je primi, a ni njegova supruga koja je u kućnom pritvoru nakon posete svom mužu, je odlučila da bojkotuje i srpska diplomatija, odnosno Vuk Jeremić koji je očigledno personifikacija iste, osoba koja vuče sve konce i donosi sve odluke. I to kakve odluke. Poseban blog se može pisati o tome koje je sve diplomatske skandale izazvao, a o greškama pri vođenju spoljne politike od strane ovog čoveka je suvišno govoriti. Naime, on je pri obrazlaganju ove odluke rekao da Srbija posvećuje izuzetnu pažnju zaštiti ljudskih prava, ali da njeni bilateralni odnosi sa Kinom predstavljaju najviše nacionalne interese. Dakle, po gospodinu Jeremiću, ljudska prava se smeju kršiti ukoliko je to u skladu sa nacionalnim interesima, a države koje iste krše se mogu podržavati ukoliko je to u vašem ekonomskom interesu.

“Jeremiću, Jeremiću, želimo ti sreću…”

Takođe, provlači se i teza da je ovo jednostavno zahtev kineske diplomatije koji gospodin Jeremić nije mogao da odbije jer je Kina isto postupila kada je zamoljena da dodelu Nobelove nagrade bojkotuje jer je ista dodeljena Martiju Ahtisariju. Ruka ruku mije.
Svako ko je malo pomnije pratio izjave gospodina Jeremića u toku njegovog mandata, mogao je da nekoliko stotina puta čuje koji su 3 glavna cilja srpske diplomatije (ulazak u EU, očuvanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta i unapređenje regionalne saradnje). Obzirom da je ovu odluku već osudilo nekoliko visokih zvaničnika EU, a da Kinu malo teže možemo smatrati regionom, jasno vam je šta ostaje. Ipak, on se ne daje tako lako prevariti, te od danas možemo pročitati da je Kina jedan od četiri stuba srpske spoljne politike.

Ako vas nakon komentara na Twitteru, posta na Facebooku ili ne daj bože blog posta o radu ovog čoveka ili naše vlade slučajno uhapse, nemojte se previše čuditi. Ukoliko vas slučajno zatvore jer mislite da smete da javno iznosite svoje mišljenje, nemojte da budete iznenađeni. Ukoliko vas osude jer smatrate da imate tamo neka prava, nemojte da se pravite da niste znali zašto. Naime, juče smo saznali da je to politika koju naša vlada podržava i da je to put koji gospodin Jeremić smatra ispravnim.

Srbija do Toki.. mislim, Pekinga!

Leave a comment

Filed under dipomatija, jeremic, Kina, liu xiaobo, ljudska prava, nobel peace prize, Srbija

Parada ponosa – odbrana slobode



Blizu je. Tenzija je u vazduhu. Vreme se vise ne meri mesecima i nedeljama, vec satima. Uskoro cu obuci svoje patike, uzeti farke u kojima najlakse trcim, udobnu jaknu i krenuti ka parku Manjez nadajuci se da necu imati priliku da isprobavam koliko sam brz u garderobi koju cu nositi 10.10. u 11h.

Mozda zvuci glupo, ali nekako sam nakon svih ovih nedelja prepucavanja, citanja i pisanja tekstova vezanih za Prajd, rasprava po svakoj mogucoj online i offline lokaciji, po blogovima, forumima, Twitteru i Facebooku, posle svih intervjua i procitanih clanaka, posle svih pljuvanja, posle pretnji, posle objavljivanja mog imena i boravista na StormFrontu, posle gomile drugih prijatnih i neprijatnih desavanja, jednostavno postao i ja ponosan sto cu izaci na ulicu u nedelju. Postao sam ponosan zbog jednostavne cinjenice da cu biti tamo sa ljudima koji su svesni znaci u danasnjoj Srbiji izaci na ulicu i reci glasno da si peder. Jer u nedelju, svi smo pederi. Oni koji ce doci sa svojim partnerom istog pola, oni koji ce doci sa partnerom ili partnerkom suprotnog pola, oni koji ce doci sami jer to zele i oni koji su tu jer im je to u opisu posla, tog dana, cela gradjanska Srbija ce biti “druge” seksualne orijentacije, na Paradi ili u svom toplom domu (pod uslovom da grejanje ukljuce do tada). Ponosan sam jer ce tu biti moji prijatelji, neki ljudi koje poznajem samo preko interneta i neki ljudi koje nikada pre nisam video, ali koji zasigurno dele iste stavove, koji shvataju znacaj ovoga ili u najmanju ruku dolaze tu jer jednostavno ne zele da popuste pred pretnjama polupismene bagre.

Nadam se da je svima jasno da ljudi koji izadju tog dana da prosetaju ulicama Beograda nisu tu kao predstavnici stranke, kao predstavnici ideologije, kao predstavnici svoje nevladine organizacije. Ovo je nesto vise od toga, ovo je prilika za sve one koji svakodnevno kroz svoja usta provlace antifasizam sada pokazu i u praksi sta to znaci. Antifasizam je duboko ljudsko uverenje, a ovo je prilika za sve nas da pokazemo da sve ono o cemu pricamo po ovim internet prostorima nije puka retorika i ispunjavanje slobodnog vremena.

Ovo je pomalo postala i licna bitka, to moram priznati. Osim zbog argumenta koji obicno iznosim kada me pitaju: “Zasto ih podrzavas?”, a to je da se moja sloboda meri samo slobodom drugih, ovo je postala licna borba i iz razloga sto sam dovoljno pretnji dobijao prethodnih nedelja, dovoljno rasprava imao i dovoljno puta bio nazivan “pederom” da sam se u velikoj meri identifikovao sa istom grupacijom ljudi. I sve vise mogu da razumem kako je to. I to je razlog vise zasto cu u nedelju biti tamo.

Koliko ce nas biti? Ne znam. Ustvari, jako mali broj ljudi sa kojima sam razgovarao mi je dao definitivan odgovor da ce se tog dana pojaviti u Manjezu. Vecina jos uvek nije sigurna sto je svakako razumljivo.

Svi se plasimo. Nikome nije jednostavno, nikome nece biti prijatno sklanjajuci se od pogleda tog dana jer se nece znati ko je “nas”, a ko “njihov”. I “forsi” su navodno narucili kamion cigle. I dolazi 40 idiota iz bratske nam Rusije da brani Pravoslavlje. I grupe kao sto su “ЛОВ НА ПОЛНЕ ИЗОПАЧЕНИКЕ ( ПЕДЕРЕ И ЛЕЗБЕЈКЕ )” ili “Боже не знам шта ми би, кољу ми се педери” imaju po vise hiljada clanova.

Ali zar nisu devedesetih tenkovi izvodjeni na ulice? Koliko puta smo se sklanjali? I previse, zar ne?

I koliko god bilo otrcano, uvek je prikladno citirati jednu pesmu koja kaze..

“Otkud svi ti paraziti sto su nam zagustili

nemoj stari moj, krivi smo mi sto smo ih pustili” …

… “Ni svi ti silni infantilni sto su puske sanjali

ne, ne derane, krivi smo mi sto smo se sklanjali”…

… “Nisu krivi sedativi sto ih nisu sputali

sori, matori, krivi smo mi koji smo cutali”

Nadam se da ce u nedelju svi otici na rucak bez ikakve grize savesti. Nadam se da nece biti krivih.

A voleo bih i da se sto manje ljudi sklanja.

Vidimo se u Manjezu!

3 Comments

Filed under lgbt, ljudska prava

Moj 5. oktobar – deset godina pre i deset godina posle

Pre tacno deset godina bio sam isto toliko star. Proziveo sam jednak period zivota u obe decenije, onoj pre famoznog 5. oktobra i ovoj posle. Naravno, i pored toga shvatam koliko nisam pozvan da pricam nesto vise na tu temu, bar ne iz ugla nekog objektivnog svedoka jer se prve decenije secam, kao sto je i razumno pretpostaviti, samo kroz poneki detalj, sliku, dogadjaj ili strah koji je u trenutku bio dovoljno jak da bi ostao urezan i do danas, a pretpostavljam da ni u narednim godinama nece biti prepusten zaboravu. Trenuci kao sto su roditelji koji diskutuju o trenutnoj situaciji u Bosni, tome kako je komsija “otisao” ko zna gde i strah da ce se isto desiti mom ocu su jedna od prvih uspomena iz tih 90tih. Sirene koje su prekinule Hose Antionovo pateticno izlaganje u Esmeraldi verovatno najjaci utisak koji vucem iz 90tih. Bilo je i lepih uspomena naravno, ali ako izuzmemo poneki Bozic ili Novu godinu u krugu porodice, Nindza kornjace i Baywatch na Pinku u podne, tesko je izdvojiti neke koji su ostavili i priblizno jak utisak kao oni prvonavedeni koje deca koja su imala srecu da se rode van Srbije nisu imala priliku da osete (uz uspehe kosarkasa koje umalo da zaboravim).

Secam se i dana koji su prethodili 5. oktobru 2000. Secam se sivih plakata sa ocima koji zveraju sa stubova, polepljeni jedan tik uz drugi. Secam se nekih narandzastih nalepnica sa natpisima “Glasam da talasam” (cini mi se da ove jos uvek posedujem negde u kuci). A posebno se secam “Otpora”. Prva povezanija secanja posle ’99 i bombardovanja pracenih “Targetom”, onom jezivom “Srbijo, najlepsa bajko” pesme sa BK televizije i ostalih i dalje nejasnih reakcija na bombardovanje koje se verovatno samo u Srbiji mogu desiti, uz pesmu, muziku i neko neverovatno veselje dok bombe u okolini padaju, su upravo secanja na proteste koji su se desili nakon 24. septembra i izborne kradje. Secam se “Otpora”. Secam se sobe izlepljene nalepnicama na kojima je pisalo “Gotov je!”, “Puk’o je!”, zatim nalepnica sa nekim zelenim, narandzastim i smajlijima u slicnim bojama koji su uz adekvatne poruke predstavljali Gedu Gluperdu. I secam se tenzije tih dana. Secam se atmosfere koja je vladala. Secam se da nismo bili sigurni kako ce se sve to zavrsiti – pobedom ili gradjanskim ratom. Ali sada znam da trece opcije nije bilo. Poraz tada jednostavno nije bio moguc.

Danima pre toga sam, iako ne aktivno izlazeci na proteste sa svojih deset godina, veselo skakutao i pevao na tu zaraznu melodiju: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane”. Nisam znao mnogo toga. Znao sam da je u pitanju covek koji nije preterano dobar, koji je kriv sto smo 100 dana slusali o tome gde su padale bombe, da je to cika koji je kriv za sve one detonacije koje su budile u sred noci i da je to cika koji je kriv sto nikada onu epizodu Esmeralde nisam odgledao do kraja.

Taj 5. oktobar je valjda meni izgledao kao svaki drugi dan dok nisam cuo da su odredjeni porodicni prijatelji otisli za Beograd, da je danas  TAJ dan i da ce danas verovatno biti kraj svemu, kakav – ne zna se.  Verovatno jedina scena zajednickog gledanja televizija sa celom porodicom osim novogodisnjeg programa 3K devedeset i neke koje se secam je kada smo uvece gledali ukljucenja sa raznih televizija, ukljucenja na kojima su svi govorili da je danas taj dan dosao, da je konacno GOTOV. I svi smo bili srecni. I sedeli smo, slusali o tome kako cestitaju svi neki veliki svetski zvanicnici, kako svi vec sada govore o nasem ponovnom ukljucivanju u tamo neke institucije, kako ce sve biti ok. Kako cemo mozda nekada moci i da putujemo.

I bio sam srecan. I osecao sam se, da iako nikada nisam prisustvovao nijednom jedinom protestu, ja jesam bio deo te revolucije. Da jesam na neki nacin ucestvovao u celom tom cinu, makar samo tako sto sam lepio nalepnice koje su mi stariji donosili po svojoj sobi.

Zato mi smeta kada ljudi kazu kako je sve isto. Zato mi smeta sto su ljudi zaboravili plocnike Beograda oblivene krvlju na koje izlaze tenkovi. Zato mi smeta kada ljudi zaboravljaju sve one mobilizacije, sve one strahove, sve one kontramitinge, sve one flase koka-kole punjene benzinom koje su se kupovale po ko zna kakvim buvljacima i sve  one dnevnike sa prebrojavanjem zrtava. Ja sam ih gotovo izbegao. Mnogi drugi imaju tu nesrecu da se veoma dobro secaju tih dana. Verujem i vecina vas koji citate ove redove.

Zato mislim da, koliko god bili nezadovoljni promenama koje su usledile nakon 5. oktobra, ne smemo ulogu istog omalovazavati. Ono sto se desilo nakon 5. oktobra je krivica vlasti koje su dosle nakon istog, krivica mnogih drugih ljudi i okolnosti.

Ali revolucija je bila nasa. Bila je moja, vasa, Zoranova. I zato nije nesto cega se trebamo stideti, nesto sto trebamo preispitivati. Preispitivanje moze da se radi svakog drugog dana u godini. Ali svaka dilema koja danas postoji na ovu temu je dilema izmedju Slobe, devedesetih i onoga sto imamo danas. A to je u najmanju ruku jos jedan pokazatelj problema sa pamcenjem koji je izgleda cest u nasem narodu.

Leave a comment

Filed under Uncategorized

The idiots are taking over: Porodicna setnja

УНИШТИЛИ СУ СВЕ, А САДА ХОЋЕ И НАШЕ ПОРОДИЦЕ!

Српски сабор Двери позива на

ПОРОДИЧНУ ШЕТЊУ
ЗА ОДБРАНУ ПОРОДИЦЕ И
ОТКАЗИВАЊЕ ГЕЈ ПАРАДЕ

– Протест породичних људи –

Концерт:
ШКАБО (Београдски синдикат) и
ФАНТАСТИЧНА ЧЕТВОРКА

Београд, субота, 9. октобар у 13 часова
Плато испред Философског факултета
Дођите да прошетамо заједно и искажемо свој протест!


Ovim tekstom jedna nacionalistička organizacija poziva svoje članove da se dan pred Paradu ponosa okupe na platou ispred filozofskog fakulteta u Beogradu da bi, eto, iskazali svoje neslaganje sa održavanjem iste.

Naime, ova organizacija planira da održi navodno miran protest, ovoga puta ni ne skrivajući svoje namere, već krijući se iza odbrane institucije neke imaginarne “zdrave porodice” otvoreno poziva na skup protiv dogadjaja koji je planiran za dan kasnije, uredno prijavljen i najavljen pre nekoliko nedelja.
Da ne bih zalazio u razloge zbog kojih ova Parada mora da se održi jer su se mnogi blogeri, novinari, političari i svi ostali zajedno bavili tom temom prethodnih meseci, osvrnuću se na kratko na to šta ova grupa ljudi (oko ovog termina nisam siguran, moguće je da su u pitanju i neki niži oblici života) planira.

Pre svega, treba napomenuti da ovo nije prvi put da oni čine istu stvar. Kao što sam rekao u uvodu, oni sada ne kriju šta je cilj njihovog okuljanja. Ali, ista ova grupa patriota, kako sami sebe vole nazivati, je samo nedelju dana pre zakazanog održavanja Parade ponosa 2009. (koja je kasnije otkazana, svi se sećamo kako i zašto) održala isti ovaj skup, ali su tada tvrdili da njihovo okupljanje nema nikakve veze sa održavanjem parade “seksualno devijantnih”. (izvor) Tada su se na skupu na kome je bilo par stotina ljudi okupili između ostalih i Velja Ilić, Vuk Bojović, Kosta Čavoški, Smilja Avramov, a skup je podržala i SRS. Takodje, ostaće zabeleženo da je jedan profesor poveo svoje učenike na ovaj skup, a da li je snosio neke kaznene mere ni danas nije poznato.

Osim što koriste decu u cilju promocije svojih ciljeva što je manipulativno, neetički i šta sve ne, oni pokušavaju da ubede širu javnost u neki svoj ideal borbe za zdravu porodicu, šta god to podrazumevalo u njihovom shvatanju. Postavlja se pitanje, ko ugrožava instituciju porodice u Srbiji?

Da li su to oni koji se bore za svoja prava ili oni koji nemaju pametnija posla nego vodaju svoju decu po skupovima gde će ih prošetati i upozoravati na to kako bi slučajan pogled na dva homoseksualca koja se ljube automatski od njih načinio Elton Johna bez pevačkih sposobnosti?
Da li su to oni koji implicitno prete nasiljem nad svakim koje drugačiji?
Da li su to oni koji negiraju hiljade ubijenih i prognanih, a sve u cilju velikosrBskih interesa?
Da li su to oni koji su likovali nad ubistvima?
Da li su to oni koji pravdaju Pahomija, a posle se zalažu za prava neke “normalne porodice”?

Da, to su oni.

A ko su oni?

Pa idioti, to je bar jasno. Oni i svi koji će se pojaviti tog dana na Platou sa kog su krenuli neki od najbitnijih i najvećih protesta u prethodnim decenijama. Ali pločnici sve trpe, pa i toliku količinu gluposti koja korača tuda.

So what are we left with? A nation of God fearing pregnant nationalists
Who feel it’s their duty to populate the homeland
Pass on traditions, how to get ahead religions
and prosperity via simpleton culture..
The idiots are taking over!

Leave a comment

Filed under Uncategorized

Kome zakon lezi u topuzu…

Pre nekoliko dana mi se drugar, pomalo pripit, ali i dalje razuman, javio na chatu sa opisom dogadjaja koji mu se te veceri dogodio. Dogadjaj nije svakodnevna pojava, ali nazalost ni previse redak da bi se mogao nazvati necim neuobicajenim. Naime, izasao je te veceri u lokalni kafic/klub/folkoteku i negde usput sreo bivsu devojku sa njenim sadasnjim deckom. Uredno se, kao i svaki kulturni ex, javio, a na to mu je od strane pratioca dame uzvraceno pretnjama.
Kao sto rekoh, to nije situacija koja je retka, u nekim krugovima je ucestalija od drugih, ali javlja se manje-vise svuda na Balkanu, a kapiram i u ostalim krajevim diljem planete.
Ono sto mene najvise intrigira nisu posledice i to ko ce dobiti batine, ko ce kome objasniti sta i za koga ce na kraju poci ona koja ima mogucnost odabira partnera pa se verovatno i sama oseca pozeljnijom dok se, jel’ te, zgrazava nad pozivima na nasilje dva alfa-muzjaka u punoj snazi, spremnih na fajt u svakom trenutku, vec me zanima sta je u glavi onih koji takav sukob zapocinju.

Elem.. svako od nas ima svoje strahove, svako je bar u odredjenoj meri ljubomoran i zabrinut za svoju poziciju kod devojke na ciju ljubav pretenduje, ali ne reaguju svi isto. Sta je to sto pokrece divljacku reakciju, koja vise podseca na bitku dva nosoroga oko zenke (nosorozi su tu cisto kao random primer, nikakva seksualna aluzija koja ukljucuje njihove nosove nije planirana) ili klince u vrticu koji se grebu i skice oko toga ko ce uzeti lego kockice, unikatne u tom delu vrtica, nego li na dve koliko toliko odrasle osobe, obdarene razumom u dovoljnoj meri da su pohadjale ustanove koje se ne svrstavaju u one specijalnog tipa.

Da li su u pitanju kompleksi ili nesigurnost u sebe? Da li je povisen nivo adrenalina ili pak alkohol taj koji takvu reakciju uzrokuje?

Rekao bih, sve u odredjenoj meri. Ali mislim da je stavka broj 2 (ili ti nesigurnost u sebe) kljucna u ovom slucaju. Naime, zasto bi bilo ko ko ne strepi za to sta devojka za koju je zagrejan oseca prema njemu imao potrebu da nasiljem preti drugom homosapiensu koji je “onoj koju drzi za ruku” uputio pozdrav koji u Italiji, kao i kod nas koriste kao pozdravni usklik? Ne, ajde da idemo korak dalje. Uzmimo u obzir da je taj zlikovac koji takodje pretenduje na ruku izvesne devojke i slao poruke istoj, te se upucavao lajkovanjem fotografija iste na nekoj od omiljenih nam socijalnih mreza. Da li bi u tom slucaju doticni macho lik u rozoj majici imao pravo na takvu reakciju prilikom susreta sa tipom broj dva? Verovatno ne. Jer da ima imalo samopouzdanja, a i licnog dostojanstva, na to bi odmahnuo glavom, uzeo curu pod ruku i trudio se da ucini da i nju zabole za tog istog tipa koliko bi i njega trebalo biti.
Ali, u nedostatku samopouzdanja, poverenja u tu istu devojku iz kojeg god razloga, to se ne desava.
Ipak, ocigledno je da ti isti tipovi koji prete obracunom ne uvidjaju da je problem u njima. A mozda i nemaju cime da “uvide”.

Kao sto je Isak Asimov izrekao, Violence is the last refuge of the incompetent.” ili ti, “Nasilje je poslednje utociste nesposobnih”. Ipak, nesposobni toga retko kada postanu svesni.

Ovom prilikom se necu baviti time ko najcesce poseze za takvim merama odbrane “casti” sebe ili svoje devojke, jer bih rizikovao da budem proglasen kultur-fasistom. Samo cu reci da mi se cini da oni koji bleje na klupicama imaju manje takvih akcija od hrabrih momaka sa splavova ili sljastecih mesta gde okrecu runde pica dok im se kajla presijava sa uske majice.

Do sledeceg citanja, ostanite jaki.

2 Comments

Filed under Uncategorized